Vežbanje: ljubav ili muka?
Da li je vežbanje ljubav ili muka? Izgleda tako lako dok gledamo fitnes gurue po društvenim mrežama kako sa lakoćom rade stvari za koje nam deluje da bi nas pre osakatile nego izgradile mišiće. I onda počnemo da pričamo kako ne volimo da u znoju lica svog provodimo nekoliko sati nedeljno oblikujući sebe. Pritom se kažnjavamo ili prežderavanjem ili gladovanjem, pa postanemo kontinuirano nezadovoljno biće koje ne ume sebe da pošteno sagleda u ogledalu.
A tako lako pronalazimo izgovore da odustanemo. Posebno posle dva-tri meseca. Mislim da sam svaki put dizala ruke taman kad sam počela da vidim neke promene na svom telu koje su mi se sviđale, ali… Dok prilazim teretani, već odbrojavam minute do trenutka kad ću kući. Džaba ti sve izvajane butine i zategnuti guzovi.
Nekad davno sam nekoliko godina bila alergična na nešto u sopstvenom znoju, pa se ospem kao da sam se valjala u koprivama. Možeš misliti kako je to divno izgledalo kad se takva u tačkama ugledam u onim veeelikim ogledalima. Posle je to prestalo, ali me i dalje znojenje toliko unervozi da ne mogu da izdržim u sopstvenoj koži.
Nagovori me muž da trčimo. Kupili i patike. Odem par puta na Ušće. Ja otegla jezik do poda, on se ni zadihao nije. U tom trenutku oboje smo imali popriličan višak, tako da nije ni on bio u nekoj formi. A onda onaj trenutak kad zaboli kuk, pa probode sa strane, pa nema daha, pa gore pluća… “To je zid koji probiješ i onda samo letiš!” Aha. Važi.
Joga mi je jako prijala jedno godinicu-dve. Radile smo je kod jedne Marine na Karaburmi, mnogo nam je lepo bilo. Kućna atmosfera, nas 2-3-4 ženice, ona blaga, uvek se site ismejemo… I dobi unuku i zatreba joj soba za bebca. Probala sam druge instruktore, tražila da osetim isto, ali badava. A i dva puta nedeljno mi nije dovoljno nekako. I svuda su grupe veće.
I konačno, u svojoj četrdesetoj, pošaljem svog mladunca od pet leta na časove plivanja. Objašnjavamo mu zašto je važno da se pliva, kako je to važno kao i hodanje, kako je planeta većinom pokrivena vodom blablabla… I shvatim – da ja nemam pojma da plivam. Blago rečeno. Plivam kao babe, 2-3 minuta i odmah nogama kopam dno inače ću da se udavim. Upišem se u školu za plivanje za odrasle. Odem, očekujući da su tamo sve bake i deke. Kad jok. Ima onih mojih ispisnika, i srednjoškolaca i poneka dama od 60+. Instruktorka Milina odmereno odlučno objašnjava (još samo da izrečeno nađe put do mozga) i za mesec i po sam prvi put počela da uživam u vodi. OK momenti kad udahnem vodu i počnem da se koprcam i paničim nisu nestali niti će ko zna koliko, ali sve ređe. A ni sneg ni sušenje ove moje grive mi se ne čini kao prepreka. Mislim da je to to. Letenje u kombinaciji sa baletom. Pa kud ćeš više!
Poenta priče: važno je pronaći aktivnost u kojoj ZAISTA uživamo. A za to ćemo možda morati da probamo mnogo različitih stvari. Možda će to biti šetnja od 10.000 koraka, zumba, slobodno penjanje, stoni tenis ili predanost tegovima i spravama… Dok god nam pomisao na tu aktivnost stvara osećaj sreće, a ne težine i moranja.
Fizički ste neaktivni? Imate loše držanje? Puno sedite pognuti? Bol u vratu i u različitim delovima glave, ograničena pokretljivost, glavobolja, vrtoglavica, mučnina, zujanje u ušima nazivaju se „Cervikalni sindrom“ (vratni sindrom). Ali, neretko se oseti i bol i trnjenje u grudima, rukama i različitim delovima glave, koji ljudi uopšte ne povezuju sa vratom, već piju aspirine „za glavu“ i „za srce“.
Kada niste u mogućnosti ili nemate vremena za odlazak kod terapeuta, možete i sami sebi da pomognete – dovoljna je teniska loptica (ili dve)!